Franko Fratini: Pobeda Merkelove dobra vest za sve

Nemačka uviđa da samo finansijska konsolidacija nije rešenje za sve tekuće probleme i svoju politiku polako prilagođava partnerima iz EU, kaže za „Politiku“ bivši šef italijanske diplomatije i visoki zvaničnik EU

Franko Fratini je definitivno pravi sagovornik „Politike“ na teme kao što su perspektive Evropske unije posle nemačkih izbora, ekonomska, finansijska ali i institucionalna kriza EU, pitanje da li je Evropska unija globalna ili regionalna sila. Fratini (56) ne samo što je veteran italijanske spoljne politike – bio je u dva navrata šef diplomatije u vladama Silvija Berluskonija i Lamberta Dinija – već je bio i potpredsednik Evropske komisije i komesar EU za pravosuđe, slobodu i osnovna ljudska prava. Od prošle godine je predsednik Italijanskog društva za međunarodne organizacije (SIOI), prvi političar na tom mestu posle uglednih diplomata i akademika.

Poslednjih godina mnogo se govorilo o nedostatku snažnih lidera u evropskoj politici. Sada je jedan tu. Izbornim trijumfom svojih demohrišćana Angela Merkel je obezbedila poziciju neuputnog evropskog bosa. Ali to može da vodi vakuumu liderske moći širom EU. Da li je to loša vest za Evropu?

Definitivno nije. Uloga Nemačke u Evropi je veoma važna a činjenica da je nemačka liderka dobila jasan mandat od birača je dobra vest za sve. Takođe, svi znamo da u Nemačkoj treba formirati koalicionu vladu. Svi potencijalni partneri su proevropski. To znači da ćemo imati široku bazu za proevropske politike. Očekujemo da te politike budu konzistentne sa dva paralelna i podjednako važna cilja: promovisanje rasta i zaštite stabilnosti.

Čini se ipak da ukoliko lideri SAD, Rusije ili Kine žele da telefoniraju „Evropi“, onda treba da pozovu Angelu Merkel. Da li idemo kao nemačkoj Evropi, plus Evropi A i Evropi B?

Ne mislim da nemačka politička elita ili nemačko javno mnjenje žele Berlin plus ostatak Evrope. Mislim da oni žele snažnu i konkurentnu Evropu. Možemo da se ne slažemo sa nekim instrumentima da bi se postigao taj cilj, ali ga apsolutno potpisujemo.

Evropa je posle nemačkih izbora podeljena. Jedni očekuju nov podsticaj evropskim integracijama, posebno u slučaju nemačke velike koalicije, drugi su sumnjičavi i ne misle da je moguća ikakva promena u rigoroznoj politici super-Angele. Šta vi mislite?

Mislim da nije ni u čijem interesu da pravi karikaturu od Nemačke. Nemačka već neko vreme uviđa da samo finansijska konsolidacija nije rešenje za sve tekuće probleme Evrope i da svoju politiku i doprinose polako prilagođava partnerima iz EU. Naravno da ne treba da očekujemo dramatične promene, ali sam više nego ubeđen da će se ovaj proces prilagođavanja nastaviti i moguće dobiti neki podsticaj perspektivom novog četvorogodišnjeg mandata koalicione vlade.

Nemačka je, uči nas kriza zone evra, postala sila koja diktira evrozoni. Izborni rezultati ukazuju da će Merkelova nastaviti sa sadašnjom politikom sa posebnim naglaskom na EU. Šta vi očekujete?

Nemačka nije sila koja diktira evrozoni. Ona ima osećajnost (ponekad preveliku osećajnost) i ima demografsku i ekonomsku težinu koja se ne može ignorisati i koja je (Nemačkoj) pomogla da razvije svoja rešenja krize. Dok, naravno, čuva svoje nacionalne interese, Nemačka je pokazala veliku dozu solidarnosti, posmatrano sa finansijske tačke gledišta. Dalje integracije EU – koje bi bile od koristi svima – mogu da se ostvare jedino kroz partnerstvo sa Berlinom. Znam da je to moguće i uveren sam da to ostaje važan cilj i onih koji odlučuju i nemačkog javnog mnjenja.

Nemačka Merkelove nije protiv budućih evropskih integracija, ali želi da evropski problemi budu rešavani na nivou država. Kako vi ocenjujete taj koncept „manje Brisela“?

Koncept ’manje Brisela’ može da znači svašta. Zavisi od toga kako ga definišete. Ukoliko on znači manje političke moći Evrope i njenih institucija (pre svih Evropskog parlamenta i Evropske komisije), naravno da ga ne delim. Ukoliko znači da treba izbeći preteranu regulaciju i da svaka odluka treba da se donese na nivou na kome će biti najefikasnija, onda je to princip subvencija na kome počivaju Evropska unija i Savezna Republika Nemačka. Sklon sam da verujem da naši prijatelji u Nemačkoj razmišljaju o pitanju subvencija kada govore o ’manje Brisela’.

Evropski političari, ekonomisti i centralni bankari veoma su zaokupljeni ekonomskom i finansijskom krizom, dok su diskusije o institucionalnom aspektu krize ostavljene po strani. Rezultat je da jedinstvena moneta postaje suština EU – ne instrument, već njen raisond’être, njen jedini cilj. Da li se slažete?

Da i ne. Tačno je da je diskusija o finansijskoj krizi nekako neproporcionalna u poređenju sa drugim važnim političkim pitanjima, ali to se pravda dramatičnim posledicama koje finansijska kriza ima. Te posledice pre ne baš mnogo meseci mogle su neverovatno da se multiplikuju slomom evra. Treba takođe da imamo na umu da institucionalni aspekti krize nisu gurnuti u stranu: ugovoren je političko-institucionalni odgovor – produbljenje evropske ekonomske i monetarne unije uz stvaranje bankarske unije kao jednog od centralnih elemenata. Politički odgovor je tu: možete da imate zamerke na vreme odabrano za sprovođenje, to je tačno, ali mi smo još u procesu i uveren sam da ćemo dobiti rezultate koji su nam potrebni.

Evropska unija, pritisnuta krizom evra i dugovima njenih južnih članica, zahteva neke radikalne promene ukoliko se nada da preživi. Za EU je potrebna ili opšta ili lokalna fiskalna i ustavna hirurgija. Obe opcije bile bi veoma bolne, a da li su realne?

Pomalo se plašim termina ’fiskalna ili ustavna hirurgija’. Ukoliko bi to značilo manje Evrope i nekontrolisanih budžetskih ušteda, što bi vodilo velikoj nezaposlenosti, naravno da to ne bi bila politički isprava odluka. Mislim da nam u raznim aspektima treba više a ne manje Evrope: više konkurentnosti, više efikasnosti, više solidarnosti i više ekonomskih i političkih integracija.

Evropa je sposobna da učini štošta što Amerika nije: mogla bi da dominira događajima, da postavlja nove prioritete, da identifikuje prilike zasnovane na organizovanoj saradnji a ne samo na ratobornim rečima ili delima. Ali, bez obzira na taj globalni potencijal, čini se da je Evropa spremna na ulogu lokalne sile?

Što se, na primer, tiče uloge ujedinjene Evrope na njeno proširenje, u pravu ste. Na tom planu Evropa ulogu lokalne sile igra veoma efikasno. Pogledajmo samo integraciju Srbije, da pomenem najvažnijeg igrača zapadnog Balkana. Evropa je uvek na kraju uspevala da nađe zajedničku i dogovorenu poziciju, što je Beogradu omogućilo evropski proces. To nije lak posao evropskim partnerima, baš kao što to nije bio lak posao srpskim vladama poslednjih godina. Bez obzira na to, kao što možete da primetite, današnje perspektive su znatno drukčije, pre bih rekao bolje nego pre samo pet godina.

Da li bi se stvari menjale da Evropa ima sopstvenu spoljnu politiku?

To nas vraća nazad na ulogu Evrope kao globalnog igrača. U pogledu trgovine, Evropa se odavno uspostavila kao igrač. Pogledajte na Kinu, Rusiju i transatlantsku trgovinu sa SAD i Kanadom. EU je, nema sumnje, ravnopravan partner tih velikih ekonomskih sila i ekonomskih politika. A što se tiče političke uloge Evrope kao globalnog igrača, to je teži put kojim se ide zbog različitih političkih kultura koje su i dalje prisutne u evropskoj familiji. Niko danas ne može da porekne da se čine veliki napori da se prevaziđu razlike koje su među evropskim zemljama u spoljnoj politici postojale vekovima. Proces je dug i nije okončan, ali ide u pravom smeru.

Teško je očekivati da će krajem 2013. Evropa biti ujedinjenija, integrisanija i značajno oporavljena. Ona više podseća na uniju dve brzine, velikih i malih, severa i juga. Evropu A i B koju je Angela Merkel nekada pokušavala da napravi sa bivšim predsednikom Nikolom Sarkozijem, a sada će pokušati da je napravi sama.

Racionalno posmatrano, Evropa dve brzine nije ni u čijem interesu: sever Evrope izgubio bi značajne delove svog tržišta i suočio se sa dugotrajnom i dubokom recesijom; jug Evrope izgubio bi vezu sa ekonomskim dinamizmom i podsticajem reformi; čitava Evropska unija postala bi nebitna. Verujem da su ciljevi Berlina sasvim drukčiji, rekao bih tome suprotni.

(Boško Jakšić – Politika)